Dečak bačke ravnice i mirnog života u Senti, u kojoj je rođen 11. novembra 1855. godine, Stevan Sremac je tokom godina postao jedan od najboljih hroničara burne svakodnevice na jugu Srbije. U svojim delima, koja karakterišu epizodičnost i izvesna doza humora, opisuje Beograd, Niš i Vojvodinu. Kao veoma komunikativan čovek dobro je upoznao je mentalitet ljudi i verno ga preneo u svoja dela, koja je počeo da piše tek u 33. godini života 1888. Tada je objavio prve prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti. Sve objavljene priče sakupio je na jednom mestu i 1903. objavio delo „Iz knjiga starostavnih".

U izboru tema očigledan je uticaj njegovog ujaka istoričara Jovana Đorđevića, koji ga je 1868. godine, posle smrti roditelja, doveo u Beograd, preuzevši brigu o njegovom daljem školovanju. Sremac je u Beogradu 1875. godine završio gimnaziju, posle čega je na Velikoj školi počeo da studira istoriju. Ubrzo se priključio Liberalnoj stranci, a kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877–1878. godine. I tada dolazi do sukoba dveju strana Sremčeve ličnosti: građanina vernog patrijahalnog načina života koji polako nestaje, konzervativnog političara, i pisca koji teži ka novom, ali želi da sačuva staro verno ga beležeći. Njegov liberalizam, netrpeljivost prema političkim protivnicima i vernost konzervativizmu i režimu Obrenovića posebno su izraženi u pripovetkama „Luminacija na selu" (1896) i „Vukadin " (1903).

Prelazak u Niš, a potom u Pirot, gde je predavao u tamošnjim gimnazijama, doveli su do stvaranja pripovedaka i romana punih humora. Družeći se s ljudima, iskoristio je svoj dar posmatranja i pronicanja u suštinu pojava i ne odvajavši se od svoje beležnice zapisivao je svoja i tuđa zapažanja, razne dosetke i čaršijske priče koje bi ubrzo pretočio dela trajne umetničke vrednosti. Ništa što je napisao nije ostalo neprovereno, sve se zaista dogodilo, njegovi junaci su realni, ljudi iz komšiluka, a događaji su istiniti. Postojali su i pop Ćira i pop Spira u jednom vojvođanskom selu, i Ivko, Kalča, Zona i Mane u Nišu...

Prvo je nastala „Božićna pečenica", realistička pripovetka koju je objavio 1893. godine. Slede „Ivkova slava" (1895), „Vukadin" (1903), „Limunacija na selu" (1896). Roman „Pop Ćira i pop Spira" (1898) jedan je od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti, dok je „Zona Zamfirova" (1906) najbolje komponovano Sremčevo delo. Njegova dela i danas se čitaju, a zahvalna su i za ekranizaciju, pa su današnjoj generaciji, koja radije gleda filmove, nego što se druži s knjigama, dostupna preko filmova i TV serija. Oni, pak, koji radije čitaju, u delima Stevana Sremca, koji je 3. februara 1906. godine izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije, mogu da primete izvesnu dozu uticaja Jakova Ignjatovića, koji u svojim delima takođe drži do tradicije, idealizujući prošlost, ali i Servantesa i Gogolja, čiji mu je stil posebno blizak. Sremac se inače smatra najobrazovanijim srpskim piscem druge polovine 19. veka. Posebno se oseća da je poštovao predstavnike engleskog realizma 18. i 19. veka, pre svih Čarlsa Dikensa, Džordža Eliota i Džonatana Svifta.

Umro je 12. avgusta 1906. godine u Sokobanji, ostavivši za sobom književna dela trajne vrednosti, a njemu u čast, već sedmu godinu zaredom, Elemir je 29. i 30. juna bilo domaćin „Bal u Elemiru – Sremčevi dani". Na tribini nazvanoj „Raspričavanje" nastupili su pripovedači iz Niša, a prikazan je i dokumentarni film „Stevan Sremac – život i delo", reditelja Mikija Miomira Stankovića, u produkciji „Film fokusa" iz Niša. Tako su se Elemir i Niš, banatsko selo i grad s juga Srbije koje je slikovito opisao u svojim delima, odužili velikom piscu.