Upoznajte se sa prošlošću Niša znači istovremeno proći kroz najvažnije istorijske epohe srpskog naroda i glavne periode istorije Balkanskog poluostrva.
Već u prvim decenijama XX veka u Nišu se grade, ili su već izgrađena nova zdanja po ugledu na evropske gradove. Valjani gradski zakoni, naučeni od Rimljana i Vizantinaca, ponovo su vaspostavljeni. Dolaze u Niš glumci, književnici, pesnici, umetnici, naučnici, neki dolaze, neki odlaze, neki se u Nišu rađaju. Niš odiše savremenim građanskim manirima, postaje evropski grad.
U gradu Nišu stiču se svi putevi, i oni od istoka ka zapadu, i oni od juga ka severu. Stoga je Niš odavno priznat kao saobraćajno središte Balkana, dok se sa uvažavanjem pominje i kao geografsko jezgro Balkanskog poluostrva. Odatle proizlazi njegov veliki istorijski značaj, ali i nedaće koje su sa sobom donosili osvajački pohodi mnogih naroda. Linije strategijskog manevra u bitkama za Balkan neizbežno su se lomile preko Niša.
Geografska uslovljenost prinudila je ovaj grad da učestvuje u događajima koji će njegovo ime proslaviti za sva vremena. Baš ta raskrsnica, sa koje je putnik, bio on dobronameran ili ne, stizao na sve četiri strane sveta, još u nepamtiveku predodredila je sudbinu Niša. Na tom geografskom, kulturnom i civilizacijskom raskršću, na krstoputini vekova, ponikao je i opstao grad Niš.
Upoznati se sa prošlošću Niša znači istovremeno proći kroz najvažnije istorijske epohe srpskog naroda i glavne periode povesti Balkanskog poluostrva.
Koreni Niša su u dubokoj praistoriji Bubanj-Humske kulture. Njegovo stablo učvršćeno je snagom Rimske imperije i rođenjem najsilnijeg rimskog imperatora Konstantina Velikog koga slavi svekoliki hrišćanski svet kao zaštitnika vere, a oplemenjeno vizantijskom civilizacijom koja je u njemu našla administrativno, kulturno i vojno uporište.
Opsedali su ga Goti, razarali Huni, pljačkali Sloveni. Vizantija je Niš, kao važno strategijsko mesto, uporno branila. U njemu borave carske vojske da bi krenule u dalja osvajanja, u njemu se sastaju carevi. Međutim, ništa nije sprečilo Stevana Nemanju da se krajem XII veka nađe, kako kaže Stevan Prvovenčani, “u slavnom gradu Nišu”. Sagledavši njegov značaj on pomišlja da u Niš preseli svoju prestonicu. Ipak, Vizantinci su bili uporni, Bugari nametljivi, Mađari siloviti. I tako sve do XIV stoleća kada je Niš konačno pripao Srbima.
Kao i prethodni osvajači, i Turci su znali značaj Niša, te ga među prvima osvajaju. Pripašće on opet Srbima, ali ovog puta na kratko. Ponovo ga osvajaju Turci, čije se viševekovno prisustvo neretko prenaglašava.
Njegove grane poviše se od jarma inoverne turske vlasti, koja je samo na prvi pogled ostavila jak pečat na život Nišlija.
U vremenu kada je osmanlijska sila bila najjača, obližnji manastir Sv. Đorđa kod sela Kamenica, niz ceo XVI vek postaje stecište duhovne i intelektualne elite i značajni prepisivačko – iluminatorski centar. Ovde su iz ruku skromnih monaha, ali i iz pera jeriđakona Arsenija, čije ime znamo, pisane i oslikavane knjige.
Manastir Sv. Đorđa preuzima na sebe obavezu da bude duhovni i vaspitni centar. To nam daje za pravo da ga uslovno nazovemo onovremenim “niškim univerzitetom”, čiji je cilj bio da sačuva verski, kulturni i nacionalni identitet srpskog naroda.
Pažljivom posmatraču ovo neće promaći, kao ni jako sećanje na nasleđe stare balkanske civilizacije i vizantijske kulture, što se krije ispod petovekovnih navika i prilagođavanja turskoj sili.
Svi osvajači i sva sila, grad Niš nisu razorili. Uvek je nalazio snage da opstane, da se oporavi, obnovi, a u skladu sa okolnostima i razvija. Kada se tome dodaju sve nedaće i neprilike koje je sa sobom donelo savremeno doba, onda ima dovoljno razloga da se biranim rečima spominje grad Niš.
I Ćele Kula, i Kapija smrti, i Bubanj, i mnogi drugi ožiljci, omogućili su mu da zauzme zapaženo mesto u istoriji srpskog naroda.
Neće proći ni pola godine od proterivanja Turaka, a Nišlije podigoše skromno spomen obeležje na brdu Čegar. Prvi spomenik u oslobođenom Nišu uspravljen u slavu mitske pogibije vojvode Stevana Sinđelića, vremenska je odrednica koja odvaja orijentalni Niš, od onog, koji se od ovog trenutka okreće svom evropskom zaleđu.
Setimo se prvih koraka ka Evropi, tek od Turaka oslobođenog Niša. Mihailo Valtrović i Dragutin Milutinović, davne 1888. godine dovode u Niš prof. Belu Cobora iz Budimpešte, otvorivši svetu vrata niške kulturno-istorijske riznice.
Neće proći mnogo vremena, a misleća Evropa zainteresovaće se za ovu oblast gde su vizantijske civilizacijske tekovine našle svoje uporište. Njihov rad na proučavanju i dokumentovanju srpske srednjovekovne umetnosti, kao i opšta briga za “drevnosti”, imali su veliki značaj u približavanju Niša Evropi.
Iz Niša nestaju turski ćepenci i krovinjare, preselivši se zanavek u nezaboravna dela Stevana Sremca. Formiraju se prelepi gradski predeli, spomenici, trgovi, divne javne zgrade, ali i one privatne koje otkrivaju uspešne i srećne ljude.
Već u prvim decenijama XX veka u Nišu se grade, ili su već izgrađena nova zdanja po ugledu na evropske gradove. Valjani gradski zakoni, naučeni od Rimljana i Vizantinaca, ponovo su vaspostavljeni. Dolaze u Niš glumci, književnici, pesnici, umetnici, naučnici, neki dolaze, neki odlaze, neki se u Nišu rađaju. Niš odiše savremenim građanskim manirima, postaje evropski grad.
U poslednjoj deceniji drugog milenijuma, velelepne moderne građevine uklopljene su u istorijsko tkivo grada kao proizvod poštovanja njegove prošlosti, čiju “uzvišenu istinu večite slave” najrečitije saopštava sačuvano spomeničko nasleđe.
Niš kao grad meraklija i boema ima veliki broja restorana i kafana, koji su mahom ispunjeni do poslednjeg mesta.
>>>
Južnjačko gostoprimstvo je poznato u Srbiji i u svetu, uz vrhunska hotelijersku ponudu i usluge u skladu sa svetskim standardima.
>>>
Vreme je za kafu u zoni dobrog provoda – počinje ujutru i traje do ponoći, a ponegde i do svitanja.
>>>
