Stevan Sremac rođen je u Senti, u Bačkoj, 1855. godine, gdje je proveo rano detinjstvo. Pošto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević dovodi ga u Beograd na dalje školovanje. Stevan Sremac se opredeljuje za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Umro je 1906. goine u Sokobanji.
Počeo je da piše relativno kasno. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje će se pojaviti kao knjiga 1903. godine pod naslovom “IZ KNJIGA STAROSTAVNIH”. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Realističku prozu počinje da piše tek posle dolaska u Beograd.
Čovek koji je najviše proslavio Niš, Stevan Sremac, nije Nišlija, ”Ivkova Slava” i ” Zona Zamfirova” i danas čuvaju jedno vreme, jezik, običaje od zaborava..
Dugogodišnji život u Nišu bio je period stvaralačke inkubacije. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom “BOŽIĆNA PEČENICA”, a potom slede IVKOVA SLAVA (1895), VUKADIN (1903), LIMUNACIJA NA SELU (1896), POP ĆIRA I POP SPIRA (1898) i jedan o najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i ZONA ZAMFIROVA (1906) najbolje komponovano Sremčevo delo.
U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu “leži”. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti.
Stevan Sremac je rasni realista. Obdaren sposobnostima posmatranja i zapažanja pronicanja u suštinu pojava i događanja.
Sremac je uvek polazio od stvarnih činjenica i podataka, od onoga što je video, proverio i zabeležio.
Interesantno je da su Sremčevi junaci Ivko, Кalča, Кurjak, i Smuk (predpostavljamo i svi ostali likovi iz Ivkove Slave) bili Nišlije.
Jedini od ove četvorke, Кurjak, nije bio rođeni Nišlija. Doselio se u Niš, nakon oslobođenja od Turaka. Legenda kaže, da je otvorio prvu radnju za prodaju gotove obuće u Nišu.
Na ulazu stavio veliku firmu, što je za nišlije onog vremena bila neobična novina. Iz pakosti ili iz šeretluka drugari mu preko noći prebace preko firme, kožu kurjaka…i tako njemu osta nadimak Кurjak.. Inače na prvom pozorišnom izvođenju Ivkove Slave, prisustvovao je i sam Кalča…kažu da se strašno naljutio na Sremca, pravdao se da nije baš sve tako bilo, a verovatno nije ni sam bio svestan da je kroz ovo delo ušao u legendu.
Priču i likove Sremcu je ustupio Branislav Nušić koji je u to vreme službovao u Prištini. Lično je poznavao aktere događaja, pa je smatrao da nije zgodno da on o tome piše, a poznavajući Sremca i njegov rad, dao mu je okvire za, prvo pripovetku (u ranim radovima, sačuvanim u rukopisu, glavna junakinja se zvala Vaska Zanfirova) a kasnije i roman Zona Zanfirova.
Na razočaranje mnogih Nišlija, Zona Zanfirova nije Nišlijka (mada se neki i danas prestavljaju kao Zonini potomci).