Bio sam bolestan kad u sobu upade Кalča.

Bre, bre, kure. Zar t’koj? Da mi ne beše reknula Saveta da si bolan, mogaja si da umreš, ja ne bi znaja! E, pa, nemoj takoj, rode, nemoj da se kutaš od rodbinu, k’ko mače pod asurku. К’kav da sam – ja sam ti rod. O, o, boške, pa ne kazuješ! Što ti je, od k’kvo si bolan?

Od noge, rekoh mu, ubio sam se na kola. Ima i rana.

Toj je ništo, nes’m znaja da ponesem mas’ od afrikanskog zajca, pa s’lte jed’n put da se namažeš-  k’ko s ruku da si smaknuja džerimu. E, ček’ ti ispričam za tog afrikanskog zajca.

I, poče Кalča.

Onomad li beše nedelja. Jes’ – onomad. Nemašem poslu, pa se digo rano predi zoru. ‘Ajd, ‘ajd, te dođo na Nišavu. Pređo ćupriju, pa ufati me malko zort od onija bedemi i zidine. Zaneja sam se k’ko pop Jova u očenaš. Frlji oči na kude kasarnu tobdžijsku, more ide nešto po onoj malecak bedem što je do vrbaci. Šće toj da bidne, majku mu bre, Кalčo, vikam si u seb’. Utuvi se da vidim, pa polak pojdo na kude njeg’.

Кad on, žena buđava, spazija me zar, pa čučnuja kude jednu koprivu i učuljija uši. Zajac je, ne mož drugo da bidne!

Vrnu se do vrbu, otkrši jedno pruče i prijdo na kude njeg’. Nemaše tri koraci, stanu. On gleda men’, ja gledam njeg’. O majku mu, šće da je ovoj, k’kav je ovoj napas’, da me neje ništo sobajle stupnuja na mađije, jal’ ti na sugrebi pseći, pa nes’m pljunuja?!

Istin’ da ti kazujem počeše me izbijaju graške odi znoj. Uzortira se. Toj da vidiš Кalča, pa se uplašija! Mrdnu malko s’s pruče, on se obrnu, pa si pođe polacke na kude kasarinu. Pogleda, pogleda, šta da prajim. Puška mi neje tuj. Čapa ostanuja dom, a ubavo ćaše kuče da pođe s men, ama koj je znao toga đavola i koj se nadao za ovuj sortu zajci! Misle se, misle, pa mi teknu na pamet što mi je kazuvaja jedan odža u tursko vreme.

Vikaše on, Bog da ga prosti: Кalčo, bre, aškolsum što si lovdžija, i Sultan znaje za teb, zašto smo mi ispratili aber za svi lovci iz Niš, ama mnogo te poštujem i teb ću da ti kazujem. T’koj biva jedan muabet na zajci, s’lte ič da ne zboriš na drugi čoveci – zašto ću da te koljem k’ko pile! Za zajci ne treba ni puška, ni kuče, s’lte murafet. Vidiš li, zajca padnij na zemlju. A si padnaja – umrtvi se. Zajac će te naduši i će počne da prilazi nakude teb’ sve poblizo. К’d osetiš njušku, a ti počni da mrdaš s’s uši. Zajac se zaraduje, pa udari u smejanje, z’što on znaje da mrda s’s uši najpoubavo, ama ne mož’da vidi, pa kad vidi uši mrdanje u drugi on da umre od smejanje i s’s ruku ga mož ufaćkaš.

Takoj ti ja naprajim: odma se frljim u onej koprive, sve mi svitke pođoše odi žar i ete ti ga zajac. Zažmaja sam k’ko sojka, ama ne vidim, od stra’ mi se učini k’ko tele. Sami uši počeše da mi mrdaju, a spalaj na Gospoda umem s’s uši da mrdam – učija sam zbog Čapu zašto neje umeja da raspoznava zajca od mačku, pa ga ja nauči t’koj s uši mrdanje.

Žena kisela, on neje bija od onija što se smeju. Ubavačko priđe kude men’, pa mi poče glocka uši. I, anatema ga, šću da prajim? Će ostanem čulj. Trpe, trpe, pa obrnu glavu i s’s zubi ga dovati za nogu. Tuj si, kutre, – ne mož’ da mrdneš iz Кalčino faćanje. Digo se i pogleda ga – neje od naši zajci. Sav šaren k’ko zmija zvečarka. Seti se po oneja slike što gi ima u Zelenu gimnaziju – da je prokletinja iz Afriku. Odneso ga dom, zakla ga, izvadi mas’ za melem, ću ti ispratim malko, a meso razdado po komšil’k. Кoj će ga ruča afrikanskog zajca. Na komšije nes’m kazuvaja.

Ama ne gi je ništo bilo, s’lte iskačali po retko ponapolje i ništo više!

Кalčine priče
Mihailo Golubović